Samopouzdanje se vežba.
U sali ne vežbamo samo pokrete. Učimo i da pokušamo dok nas neko gleda, da prihvatimo korekciju i nastavimo posle greške.
Ne mora sve da izgleda savršeno
Ogledalo ume da privuče pažnju baš na ono što nam smeta. Ruka nije tamo gde smo zamislili, ramena deluju drugačije, korak kasni. Lako je zaboraviti da je to trenutak učenja, a ne konačna slika onoga što možemo.
Korisnije pitanje od „Kako izgledam?“ često je „Šta sada pokušavam da naučim?“. Ono vraća pažnju na zadatak koji je pred nama.
Greška nije cela priča
Promašen korak traje kratko. Ono što ga produžava jeste odluka da zbog njega odustanemo od ostatka plesa. Možemo da pokušamo drugačije: da uhvatimo sledeći ritam i nastavimo.
To ne znači da korekcije nisu važne. Naprotiv, one su deo rada. Ali postoji razlika između toga da pokret treba popraviti i zaključka da mi nismo za ples.
Mali dokaz, pa sledeći
Nekome je napredak nova figura. Nekome je da prvi put zaigra bez gledanja u pod. Nekome je samo to što je došao iako mu je bilo neprijatno. Ti pomaci ne moraju da budu veliki da bi bili važni.
Ples nije obećanje da će svaka nesigurnost nestati. Može, međutim, da bude prostor u kojem sebi redovno damo priliku da pokušamo. Za početak, to je dovoljno.